Cetvrtak 15 02 2007 posao se privodio kraju,bilo je 22.30 i mi smo se spremali polako krenuti kuci.Izasla sam iz firme,spustilase stepenicama i ko svaki drugi dan zapalila cigaru i cekala koleginice da izadju pa da polako krenemo ka kombijem koje nas nosi kuci.Usli smo u kombe i krenuli,prepricavali tekuci dan i salili se.Na nekih 2-3 kilometra pocelo je slabo sneziti,a ja sam se tako jako obradovala da su se drugi u kombijem salili na moj racun,ali moja radost je trajala samo minut,a ja sam tuzno gledala ka nebu i gle cuda pojavila se neka cudna svetlost,to sam i rekla ostalima,a oni se opet salili i rekli da sam prosle noci sigurno gledala neki horor film.Ipak za par minuta se svetlost opet pojavila u obliku disko kugle i sa puno zvezdica oko nje,ali ovaj put nisam samo ja to videla,vec i ostali koji su samnom bili.Prizor je bio velicanstven,kugla je cas stajala,cas se okretala sa nevidjenm brzinom.Bila sam fascinirana prizorom,jer to do sad nikad nisam dozive,cula sam samo price koje su se prepricavale i znala sam da se to dogodilo vec nekoliko puta u mom kraju,ali ovo je bio pravi dozivljaj.U kombiju je prvo nastala tisina,svi su poglede uperili ka nebu,poto su dosli razliciti komentari,od komentara da je to strasno pa sve do fascinantnog.Stali smo nekoliko puta i svako ko je imao mobilnog sa kamerom pokusavao je da slika taj velicanstveni prizor,ali na zalost bez uspeha.Svetlece telo nas je pratilo do grada,da bi napokon nestalo ili se bar nije videlo od silne svetlosti kad smo usli u grad.To nikad necu zaboraviti-nikad ne cu saznati sta je to u stvari bilo dali je stvarno bilo NLO, dali su neke mocne drzave ispratili svoje brodove za snimanje,mozda ce me neko praviti ludu i nece verovati,ali meni je stvarno nevazno i nebitno zato sto sam ja bogatija jednim tako fascinantnim prizorom kojeg nikad necu zaboraviti i bas me briga sta ostali misle o tome.I druge sam veceri trazila nesto na nebu,ali nije ga bilo,a meni je bilo prosto zao sto ga nema…………………
Bila je to blagoslovena zemlja,bogata bujnom vegetacijom i rudnicima dragocenih metala,ukljucujuci srebro i zlato.Njeni stanovnici bili su kulturni,obrazovani i napredni ljudi.U sredistu ostrova,na vrhu malog brda,nalazili su se kraljevska palata i hram,centar ogromnog grada dugacak 20 kilometra s jednog na drugok kraja.Oko brda je izgradjen citav sistem koncentricnih plovnih kanala po kojima su plovili mnogobrojni jedrenjaci.Ovi vodeni putevi su preko drugih,udaljenih kanala pretstavljali stalnu vezu izmedju sirokog sistema dokova i luka u unutrasnjost ostrova i onih na moru,preko kojih su nacionalna bogatstva izvozena u druge krajeve sveta.Bilo je to uspesno i na daleko cuveno kraljstvo.Jer,mada je nestalo sa lica zemlje mnogo vekova pre nove ere, to ime je i danas poznatije od mnogih zivih naroda na globusu.Ime tog kraljevstva iz bajke i njegovog glavnog grada je…Atlantida.
Jedini opis koji nam je ostao o Atlantidi potice od grckog filozofa Platona,negde iz 347g.p.n.e.Ali,cak ni on nije govorio iz prve ruke.Ponavljao je pricu koju je zabelezio atinski putopisac Solon,koji ju je opet cuo od egipetskih svestenika.Prica koju nam prenosi Platon kaze da je Atlantida bila velika nacija u raspadu.Njeni zitelji bili corumpirani i nemoralni-i zasluzili strasnu kaznu.”Za jedan dan i jednu noc” citavo ostrovo precnika 550km zadesila je katastrofa nevidjene snage.Atlantida je razneta eksplozijom,za kojom je usledio djinovski talas plime i za 24 sata sve je nestalo.
Platon je tragicnu sudbinu Atlantide smestio u vremenski period od nekih 9600g.p.n.e.
Zivot nije lak posebno u ovo nase danasnje vreme.Svakodnevne nervoze koje nas opkruzuju kao imas- nemas posao,imas- nemas para,zdravlje ti nije bas onako kako treba i tako redom da ne nabrajam.Ali ipak lepo je ziveti, jer zivot je dar od boga,i niko na ovom svetu nije dosao bez odredzenog cilja,a to moramo ipak ceniti i postovati.I pored svih teskoca na koje nailazimo i sve prepreke koje su pred nama mi moramo ziveti najbolje sto umemo i proci sve staze i prepreke i stici do cilja zivota. Svako ima tu privilegiju da zivi onako kako hoce i ume i niko nema pravo to da nam uskrati.Zato zivimo kako najbolje znamo i umemo jer samo jedan je zivot, a mi ga moramo iskoristiti najbolje,jer ma sta uradili i ucinili nema povratka, mozemo ici samo napred. Zato zivimo i radujmo se zivotu jer on nam je samo jedan i samo nas.
(…Zivot je more,pucina crna po kojoj tonu mnogi sto brode,nije mi srce plasljva srna,ja se ne bojim velike vode.Lome me vali,nose me struje, oseka srece a tuge plima.Siba me vetar bice oluje, al jos se nedam i jos me ima. U jutra rana plase me senke minulih dana ,secanja mutna kao u lazi kao u snu.Ipak se borim, ipak se nadam sve manje letim sve vise padam, i sve su jace ruke sto me vuku dnu…Zivot je more…..)
Strah je negativan osecaj koji covek dozivljava kad vidi bilo kakvu opasnost,bila ona stvarna ili nerealna.Kod svakog od nas postoji odredzeno setilo straha koji nas prati svaki dan od nasek zivota.
- strah od buducnosti koja nas ceka
- strah bolesti ma kakve prirode bila
- strah da ne promasimo odredzeni period zivota
- strah da slucajno ne ostanemo bez novca i sigurnost koji on pruza,bar onoliko koliko mozemo da izdrazavamo svo ju familiju(u mom slucaju da mozda ne zadovoljim osnovne potrebe svoje dece)
- strah smrti(ne moje jer se smrti nebojim)vec da ne izgubim nekog koji mi je drag i koga volim(a to sam jako dobro iskusila na sopstvenoj kozi i mogu reci da nije nimalo prijatno, a tu bol cu nositi ceo zivot)
Sve u svemu nas se zivot pretvara u jedan veliki strah od kog nekad nema izlaza,ponekad padamo u depresiju stvaramo fobije sa kojima neznamo kako da izadzemo na kraj.
Ali ipak stariji ljudi kazu da je covek jaci i od kamena i ma koliko hteo da pukne u zadanim trenutcima to neuspeva.
Ali ipak zivot ide dalje, a mi se ucimo kako da zivimo sa strahom jer on nije vise nesto strano vec propratni deo naseg zivota od kojeg nemozemo da se odvojimo.
A i normalno je da svako ljudsko bice bar malo oseca strah o necemo jer ipak ne bi bili ljudi kad to nebi nosili u sebi.Na kraju krajeva i zivotinje osecaju strah,a kamo li covek ko je visi nad svakim zivim bicima.
Svaki se dan pitam sta bi bilo kad bi bilo,sta bi bilo da sam napravila ono namesto ovo,kad bi bio ovaj dan kao onaj kad mi je bilo tako lepo, a ne kako danas tako ruzno,i nekad se stvarno umorim toga.Umorim se od sva ta bezbroj postavljena pitanja,na koje znam da nikad necu naci odgovor.Ali znam da bi bilo lepo kad bi to mogla promeniti,kad bi ono sta bi bilo stvarno bude ili ono kad bi bilo i tako se desilo.Ali znam da su to puste zelje,da vreme nikad nemogu vratiti nazad niti uciniti nesto sto nemogu,i sto nije u mojim rukama.Samo znam da mi je to sudbina i da se na kraju pomirim sa ono sto mi danasnji dan donese ma kakav on bio.Ponekad se osecam razocarano,deprimirano pocinjem da cmizdrim za izgubljenim stvarima i ne samo to vec i mnogo vise.Danas se osecam bas tako i pitam se sta bi bilo kad bi bilo ali kazem opet vreme nemogu vratiti unatrag ma koliko se ja trudila u tome.I neznam sta bi vise rekla,ali uvek u vazduhu ostaje da lebdi STA BI BILO KAD BI BILO
Ponekad se pitam sta je to prijateljstvo i dali ono uopste postoji,dali se jos pronalaze oni pravi prijatelji kojima mozes sve reci,od kojih mozes potraziti savet, i oni koji su tu kad ti zaista trebaju.Nazalost danas su jako retki,u to sam se bar sama uverila i ne samo jednom vec nekoliko puta.Bas one koje sam smatrala najboljim prijateljima,kojima sam pomagala,uvek bila tu kad im zatreba…kad su meni trebali okrenulu su mi ledza.Ali nezalim zbog toga bar danas znam u koga da verujem,to me je ojacalo ali nazalost i ogorcilo dalo mi neku novu dimenziju na moja gledista za te ljude.I dan danas ne bi im okrenula ledza,al i dobice kad tad ono sto su zasluzili.(nisam osvetoljubiva,ali ponekad me hvata takva gorcina i neznam kako da je oteram od mene,ipak se uzdrzavam i kazem da je bog veliki i da on zna sta radi i da svima vraca istom merom kako su i zasluzili)
Ali ipak pored mene je bilo nekoliko kojima sam beskrajno zahvalna,za koje bi i zivot dala jer znam da bi i oni isto ucinili za mene u sto sam se uverila.Ipak sam se uverila da i dan danas postoje pravi prijatelji i pravo prijatelkstvo,doduse znam da je to prava retkost,ali bilo kako bilo ipak bar malo postoji.Ta su prijateljstva danas jako retka i zato ih moramo jako ceniti,jer se prijateljstvo nemoze kupiti ono jednostavno se stice i gradi godinama,a mi moramo paziti da ga nerusimo za tren oka.Nije tesko odrzavati prijateljstvo kad znas da das sve od sebe,a nista ne trazis za zauzvrat,jednostavo ono te samo potice.Zato cenite svoje prijatelje,nikad ne trazite nista zauzvrat,jer znam da ce vasi pravi prijatelji uvek biti tu kad vam budu bili najpotrebniji,a to je uvek vise nego svo blago ovog sveta.Volite se i budite uvek tu jedno za drugo,a sve ce drugo samo doci samo po sebi.Jer ko zna da ceni i postuje svoje prijatelje zna da ceni i postuje i sam sebe,a to je u sustini najbitnija stvar ovog sveta,jer bez toga smo niko i nista,onda nismo ljudi a na kraju ni pravi prijatelji.